ЛД50 Медијана летална доза

У токсикологији, средња летална доза, ЛД₅₀ (скраћеница за "летална доза, 50%"), ЛЦ₅₀ (летална концентрација, 50%) или ЛЦт₅₀ је токсична јединица која мери смртоносну дозу одређене супстанце. Вредност ЛД₅₀ за неку супстанцу је доза потребна да се убије половина чланова испитиване популације након одређеног трајања теста. Подаци о ЛД₅₀ често се користе као општи показатељ акутне токсичности супстанце. Нижи ЛД₅₀ указује на већу токсичност.

Израз ЛД₅₀ уопштено се приписује Џону Вилијаму Тревану. Тест је креирао Ј. В. Треван 1927. године. Израз полулетална доза повремено се користи у истом смислу, посебно у преводима текстова са страних језика, али се може односити и на сублеталну дозу. ЛД₅₀ се обично одређује испитивањима на животињама као што су лабораторијски мишеви. Америчка Агенција за храну и лекове (ФДА) одобрила је 2011. године алтернативне методе уместо ЛД₅₀ за испитивање козметичког лека ботокса без експеримената на животињама.

ЛД₅₀ се обично изражава као маса супстанце примењена по јединици масе испитиваног субјекта, обично као милиграми супстанце по килограму телесне масе, а понекад се наводи и као нанограми (прикладно за ботулинум токсин), микрограми или грами (прикладно за парацетамол) по килограму. Навођење на овај начин омогућава поређење релативне токсичности различитих супстанци и нормализује варијације у величини изложених животиња (иако се токсичност не скалира увек једноставно са телесном масом). За супстанце у животној средини, попут отровних испарења или супстанци у води које су токсичне за рибе, користи се концентрација у животној средини (по кубном метру или по литру), што даје вредност ЛЦ₅₀. Међутим, у овом случају важно је време изложености.

Одабир 50-процентне смртности као мерила избегава потенцијалну двосмисленост мерења у екстремима и смањује обим потребних испитивања. Међутим, то такође значи да ЛД₅₀ није смртоносна доза за све субјекте; неки могу угинути од много мање количине, док други преживљавају дозе далеко више од ЛД₅₀. Мере као што су "ЛД¹" и "ЛД⁹⁹" (доза потребна да се убије 1% односно 99% испитиване популације) повремено се користе за специфичне сврхе.

Смртоносна доза често варира у зависности од начина примене; на пример, многе супстанце су мање токсичне када се примене орално него када се примене интравенски. Због тога се подаци о ЛД₅₀ често спецификују са начином примене, нпр. "ЛД₅₀ и.в."

Повезане количине ЛД₅₀/30 или ЛД₅₀/60 користе се за означавање дозе која ће без лечења бити смртоносна за 50% популације унутар (респективно) 30 или 60 дана. Ове мере се чешће користе у здравственој физици зрачења, за јонизујуће зрачење, јер преживљавање дуже од 60 дана обично доводи до опоравка.

Успоредива мера је ЛЦт₅₀, која се односи на смртоносну дозу услед изложености, где је Ц концентрација, а т време. Често се изражава у јединицама мг-мин/м³. ИЦт₅₀ је доза која ће узроковати онеспособљеност пре него смрт. Ове мере се обично користе за означавање компаративне ефикасности агенаса за хемијско ратовање, а дозе се обично спецификују брзином дисања (нпр. одмор = 10 Л/мин) за удисање, или степеном одевености за продирање кроз кожу. Концепт Цт први је предложио Фриц Хабер и понекад се назива Хаберов закон, који претпоставља да је изложеност од 1 минуте концентрацији од 100 мг/м³ еквивалентна изложености од 10 минута концентрацији од 10 мг/м³ (1 × 100 = 100, као што је и 10 × 10 = 100).

Неке хемикалије, попут водоник-цијанида, људско тело брзо детоксикује и не следе Хаберов закон. У тим случајевима смртоносна концентрација може се навести једноставно као ЛЦ₅₀ и спецификовати трајањем изложености (нпр. 10 минута). Безбедносни листови за токсичне супстанце често користе овај облик израза чак и ако супстанца следи Хаберов закон.

За организме који узрокују болести постоји и мера позната као средња инфективна доза. Средња инфективна доза (ИД₅₀) је број организама које прими особа или испитивана животиња, спецификован путем примене (нпр. 1200 орг/човеку перорално). Због потешкоћа у бројању стварних организама у дози, инфективне дозе могу се изразити у смислу биолошког есеја, као што је број ЛД₅₀ јединица за неку испитивану животињу. У биолошком ратовању инфективна доза је број инфективних доза по кубном метру ваздуха помножен са бројем минута изложености (нпр. ИЦт₅₀ је 100 средњих доза - мин/м³).

Као мера токсичности, ЛД₅₀ је донекле непоуздан и резултати могу јако варирати између испитних установа због фактора као што су генетске карактеристике узорка популације, испитиване животињске врсте, фактори животне средине и начин примене.

Такође може постојати велика варијабилност између врста; оно што је релативно безбедно за пацове може врло лако бити изузетно токсично за људе (усп. токсичност парацетамола), и обрнуто. На пример, чоколада, релативно безопасна за људе, позната је као токсична за многе животиње. Када се користи за испитивање отрова отровних створења, попут змија, резултати ЛД₅₀ могу заварати због физиолошких разлика између мишева, пацова и људи. Многе змије отровнице специјализовани су грабљивци мишева и њихов отров може бити прилагођен посебно за онеспособљавање мишева; са друге стране, мунгоси могу бити изузетно отпорни. Иако већина сисара има врло сличну физиологију, резултати ЛД₅₀ могу, али и не морају имати једнак значај за сваку врсту сисара, попут људи итд.

Дефинисан је низ поступака за извођење ЛД₅₀. Најранији је био "конвенционални" поступак из 1927. који је осмислио Треван, а који захтева 40 или више животиња. Поступак фиксне дозе, предложен 1984. године, процењује ниво токсичности храњењем у дефинисаним дозама и тражењем знакова токсичности (без захтевања смрти). Поступак "горе-доле" (up-and-down), предложен 1985. године, даје вредност ЛД₅₀ док се доза даје само једној по једној животињи.